Садржај екскурзије

 ПРОГРАМ ЂАЧКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ ШКОЛСКЕ 2017/18. ГОДИНЕ

I дан: Обилазак старог Ваљева.

  • Тешњар
  • Народни музеј у Ваљеву (проглашен у више наврата за најбољи музеј Србије)
  • Хаџи-Mуселимов конак

Шабац:

  • Мишар(битка 1806. године из Првог српског устанка, маестрална победа Карађорђа Петровића над Турском војском)
  • Посета Парку науке

Фрушкогорски манастири:

  • Крушедол

Сремски Карловци: (Патријаршија, чесма*четири лава*,  Богословија, Саборна црква…)

 

Нови Сад

  • Обилазак Петроварадина ,обилазак града, шетња Змај Јовином и Дунавском улицом),- слободно време
  • смештај у Хотелу * С а ј а м* (вечера, дискотека, ноћење).

II дан:

  • Фрушка гора( манастир Хопово)
  • Шид (гробница бораца палих на Сремском фронту у месту Адашевци, Галерија Саве Шумановића)
  • Сремска Митровица (Музеј Срема – Сирмијум, стара српска црква Св. Стефана са иконостасом Теодора Крачуна)

Сремска Митровица:

  • Музеј Срема са експонатима са локалитета Сирмијума;
  • Црква светог Стефана са иконостасом Теодора Крачуна

 

Ручак у Сремској Митровици

Бранковина:

  • црква у којој почивају знаменити Ненадовићи;
  • хумка Десанке Максимовић;
  • собрашице-старе дрвене куће за породична окупљања;

Преко Косјерића повратак за Ужице

____________________________________________________________________________

Ужице- Ваљево-Шабац-Сремски Карловци-Нови Сад-Шид- Сремска Митровица-Бранковина- Ужице

 

Ваљево лежи на реци Колубари, под огранцима планина Медведник, Јабланик и Маљен. По археолошким налазима прва насеља на овим просторима су постојала  још у праисторијско доба (поготово неолит и бронзано доба). Најранији помен Ваљева налази се у писмима Дубровчана из 1398.године.  У најстаријем делу је сачувана чаршија Тешњар, некадашње трговачко средиште са дућанима,   кафанама и стамбеним зградама из XVIII и XIX века. Овде су у чувеној Сечи кнежева, погубљени Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић.  У Ваљеву се налази неколико скулптуралних споменика посвећених: књижевнику Миловану Глишићу  (вајар Миодраг Живковић); проти Матији Ненадовићу; Вуку Караџићу (вајар Коља Милуновић); војводи Живојину Мишићу; на брегу Крушик изнад Ваљева налази се споменик Стевану Филиповићу (вајар Војин Бакић). У предграђу, на брду Кличевац, налази се познато утврђење Кула Ненадовића са краја XVIII века.

Модерна галерија у Ваљеву је основана 1985. на иницијативу Љубе Поповића, нашег познатог сликара-надреалисте. Има две сталне поставке:

Поклон збирку академика Љубе Поповића (1953-1963) тзв. југословенски период и поклон збирку сликара, који су у Галерији излагали од њеног оснивања. Љуба  Поповић је члан САНУ од 1991. Ради у Призу, по стилу најбилижи надреализму и творац правцаМедијале.

 

 

 

 

 

Народни музеј у Ваљеву је основан 1951. године. Прва поставка је била у Муселимовом конаку (најстаријој згради у Ваљеву). 2005 и 2008. је добио плакету за најбољу музејску установу у Србији. Испред музеја се налазе бисте Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, првих посечених српских кнежева.

Мишарска битка се одиграла (1/13. августа) 1806. године и била је најзначајнија победа устаника, које је предводио Карађорђе. Спречен је упад Турака из Босне, под вођством Сулејман-паше Скопљака у Београдски пашалук. Јаков Ненадовић, прота Матеја и Стојан Чупић, су задржавали Турке  онолико дуго, колико је било потребно да Карађорђе стигне са Мораве до Шапца. 9. августа је српска војска јачине 6-7.000 пешака и до 2.000 коњаника била на Мишару, а Турака је било између 40.000 и 50.000.Турска коњица се на самом почетку битке саплела од препреке од дивље лозе, а потом и у јаме у којима су постављена шиљата копља. Српску војску су поред Карађорђе предводили Поп Лука Лазаревић, Лазар Мутап, прота Матеја Ненадовић. Милош Поцерац је запленио сабљу, коња и одело чувеног Кулин-капетана.

„Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи,

Храни сина пак шаљи на војску, Србија се умирит не може“ (Бој на Мишару)

Шабац, град на десној обали Саве, 85. км. западно од Београда, седиште Мачве. Трагови људског постојања се протежу од праисторије до данас. Зачетак данашњег града је средњовековни град Заслон. 1454. је ту постојала дубровачка колонија. У другој половини XV  века се јавља под именом Шабац. Турци га освајају 1521. Ослобођен је 1807.године. После Другог српског устанка градом је управљао брат Милоша Обреновића – Јеврем Обреновић.У то време (средином XIX ) века је постао један од најнапреднијих српских градова: прва болница, прва апотека, птрви оркестар, по броју занатлија је био одмах иза Београда. 1867. је морала да га напусти турска посада.

Посета Парку науке

 

 

Сремски Карловци се први пут помиње почетком XIV  века  као Castrum Karom. Од 1521-1699.налази се у рукама Османског царства. Карловачким миром 1699.године направљена је Капела мира у којој је склопљен чувени Карловачки мир, којим је завршен Велики Бечки Морејски рат и тиме су Турци трајно отерани преко Саве и Дунава.

Од 1713. године до завршетка првог светског рата Карловци су били средиште српског духовног, културног и црквеног живота.  У XVIII веку уобличена је  барокна градска амбијентална средина са чесмом (њен данашњи изглед је из средине XIXвека) на средини Трга.

Велики иконостас у Саборној цркви су урадили 1781.године, Теодор Крачун и Јаков Орфелин. УЗ бочне зидове  су композиције великог формата, рад Паје Јовановића (1910). До Саборне цркве је католичка црква из 1768.године. Преко пута ње је Магистрат (1805), а трг са јужне стране затвара зграда Гимназије (1791).  Иза Саборне цркве је Патријаршијски двор, а поред зграда Црквених сабора. У некадашњој палати патријарха Јосифа  Рајачића смештен је Завичајни музеј.

На брду Стражилово, 5. километара од Сремских Карловаца се налази гроб Бранка Радичевића, саграђен 1883, када су пренети његови земни остаци из Беча.

 

На Фрушкој гори до 1941.године било је 17 активних манастира. Много су страдали у рату од стране усташа. Већина носи архитекстонска обележја  Моравске и Рашке школе.Највиши врх је Црвени Чот (539м)

 

Крушедол – 13.км. од Сремских  Карловаца. Основали су га представници породице слепог Стефана Бранковића (његова жена Ангелина – у монаштву мати Ангелина и њихов син Ђорђе Бранковић, у монаштву монах Максим) 1513.године. Поред њих у овом манастиру су сахрањени патријарх Арсеније III, кнегиња Љубица, краљ Милан Обреновић…

 

 

 

 

После Велике сеобе Срба (1690) у њему су одржавани црквено-народни сабори. 1726. је подигнут звоник и извршена барокизација цркве.

 

Ново Хопово – настао је у XV или XVI веку. Над улазом у цркву светог Николе налази се натпис да су садашњу цркву подигли 1576.године браћа Лацко и Марко Јовшић из Српског Ковина на острву Чепелу код Будимпеште. Олтарски простор и наос, прекривени су фрескама из 1608, а пространа припрата 1654.године.Иконостас је дело Теодора Крачуна из 1776.године.

Велики део је уништен у Другом светком рату. У њему је три године боравио и замонашио се Доситеј Обрадовић.

Нови Сад, главни град, привредно, културно и политичко средиште Војводине. Простире се на левој обали Дунава, а Петроварадин је на десној обали. Као градско насеље почиње да се развија крајем XVII века. Садашњи назив је  српски превод имена Неопланта. Нови Сад је постао 1748.слободан краљевски град ( у време Марије Терезије). Пошто је постао културно и политичко средиште Срба у Хабзбуршкој монархији прозван је «Српска Атина». Овде су смештене: Матица српска (1864. је премештена овде из Пеште) са  библиотеком и уметничком галеријом, Универзитет (основан 1960), Српско народно позориште (1861), Стеријино позориште, Спомерн-збирка Павла Бељанског…

 

 

 

На градском тргу истиче се здање католичке катедрале саграђене 1885.године. Исти архитекта, Ђула Молнар, пројектовао је и Градску већницу, која се налази преко пута. У средишту Трга је споменик Светозару Милетићу, рад Ивана Мештровића.

Петроварадин, на десној обали Дунава.Настао је на месту некадашњег неолитског, римског, византијског и угарског утврђења, које су 1526.године освојили Турци. Аустријанции су га освојили 1687.године. У XVIII  веку су изградили нову Петроварадинску тврђаву и претворили је у такозвани «Дунавски Гибралтар».Тада су изграђена и два самостана: фрањевачки (данас Војна болница) и исусовачки. Овде се 1716.године одиграла велика битка, у којој је Евгеније Савојски победио Турке.Тврђава је грађена до 1780.године. До 1918.године у њој је био аустријски гарнизон.

 

Сахат-кула

Чувени сат на Петроварадину, где мала казаљка показује минуте, а велика сате, је око 1750. године поклонила  граду Марија Терезија. Пречник сатних кругова је око 2,5 м; у самом сату налазе се три кугле (76 килограма) и шеталица; сат се навија ручно, сваки дан. Када је хладно касни, а при лепом и топлом времену жури; зато је добио епитет „Пијани сат“. …

Шид је град настао у XVI  веку.

У његовој близини, у месту Адашевци је подигнут споменик 1988.године палима на Сремском фронту.Уочи завршних операција Југословенске армије за коначно ослобођење земље од фашистичке окупације Немци су, да би обезбедили повлачење својој армији на северозапад, формирали Сремски фронт као део општег стратегијског плана у Југославији. Ратне операције су вођене од 21. октобра 1944. до 13. априла 1945. године. Споменички комплекс се састоји  из три целине: Сабиралишта, са 70 вертикалних подзида у које су уграђене плоче са називима свих јединица које су учествовале у борбама на Сремском фронту и три рељефа на којима је приказан распоред наших и непријатељских одбрамбених линија; Алеје части, на којој је исписано 15.000 имена палих бораца Југословенске, Црвене и Бугарске армије; Музеја који садржи скулптуре од гипса које је урадио Јован Солдатовића, аутор целог комплекса, и које се посматрају уз звучне и светлосне ефекте у аранжману Атељеа 212, музеолошку поставку Војног музеја из Београда, два рељефа од храстових дашчица са сценама са фронта и композицију од уништеног и изломљеног непријатељског оружја, пушака крагујевки и симбола вечне ватре.

Цео комплекс, а посебно Музеј, тешко је оштећен и демолиран током 1992/1993, да би 1994. године био обновљен и, са малим изменама, доведен у првобитно стање. Од 2003. до 2005. године извршена је санација кровне терасе Музеја.

Галерија слика Саве Шумановића, се налази у његовој кући, коју је његова мајка поклонила граду са његових 399 слика. Сава Шумановић (1896-1942) је један од наших најбољих сликара XX  века.  Рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер. Када је имао четири године породица се преселила у Шид.  Гимназију похађа у Земуну, где почиње да се интересује за уметност. У Загребу  ће 1914. године уписати Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама 1918. Тада почиње да јавно излаже своја дела. Јесени 1920.

Сава одлази у Париз и изнајмљује атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим уметницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства. Наредних година живи и слика у Загребу. Поново борави у Паризу 1925, где прихвата утицаје Матисовог сликарства. Враћа се у Шид 1928. У Шиду слика сремске пејзаже. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Шумановићева дела из познијег периода се одликују светлим бојама, и лирском атмосфером.  По повратку у Шид, 1930, слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа.

За време Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике. На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа, после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу. Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић.

 

У селу Вишњићеву, 25 км. Јужно од Шида, је сахрањен  Филип Вишњић.

Сирмијум – главни град некадашње римске провинције Доње Паноније, а крајем III и почетком IV века, је био једна од четири престонице римског царства (у време Максимина и Лицинија Трачанина). У другој половини I века, већ је био уздигнут на ниво колоније. У време Велике сеобе народа освајали су га Готи (400), Хуни (441-453), Гепиди (друга половина V века), Авари (582). Име је добио по манастиру Светог Димитрија у XIII веку.

 

Бранковина, налази се 11км. од Ваљева. Убраја се међу најстарија села овог краја. Уз чувену цркву у Бранковини почивају: Алекса, Јаков и прота Матеја Ненадовић, а у другом делу Десанка Максимовић.

Црква св. Арханђела је подигнута 1830. Садашња ризница чува крст реликвијар из X века, Хаџи-Рувимов дуборезни крст, Јеванђеље које је прота Матеја добио од руског цара… Црква је једнобродна грађевина. На западном делу је припрата изнад које се уздиже хор са звоником и барокним кубетом. Овакве цркве ће се у Србији градити од половине XIX века. Данашњи иконостас је из 1857.године. Иконе су радили сликар Милија и његов син Радован Марковић, што се види на полеђини композиције „Тајна вечера“.

 

Гроб Десанке Максимовић (1898-1993) је мермерна плоча са макетом цркве св. Василија Блаженог у Москви. Овде је сахрањен и њен супруг  Сергеј Сластиков.

 

Собрашице– старе дрвене кућице намењене за породична окупљања у време црквених празника…

Ту се још налазе две старе школске зграде. Једну је подигао 1833. године прота Матија Ненадовић. где се налази пставка о развоју школства у Србији у XIX веку, са реконструисаном учионицом и у другој је изложба посвећена Десанки Максимовић