Садржај екскурзије

 

ПРОГРАМ ЂАЧКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ ШКОЛСКЕ 2017/2018. ГОДИНЕ

Први дан:

Пауза у околини Крагујевца

Велика Плана:

  • Црква брвнара (највећа очувана у Србији) из 1818, Покајница, задужбина Вујице Вулићевића и Милоша Обреновића;
  • Радовањски луг-место где је убијен Карађорђе, при повратку у Србију 1817. и црква Захвалница, коју су подигли Карађорђевићи
  • Копорин, задужбина деспота Стефана Лазаревића

Пожаревац

( место склапања Пожаревачког мира 1718.године и престоница Србије у време кнеза Милоша, други град у Србији средином XIX века):

  • Обилазак локалитета Виминацијум
  • Музеј Виминацијума
  • Галерија „Милена Павловић Барили“
  • Смедеревска тврђава

 

Ноћење у хотелу *Србија* (вечера, дискотека)

Други дан:

Београд (престоница Србије):

  • Музеј Николе Тесле
  • Храм Светог Саве
  • Народна библиотека Србије
  • АвалаАвалски торањ
  • Слободно време за шетњу Кнез Михајловом улицом и Калемегданом

 

Ручак и повратак у Ужице (пауза у Љигу или Горњем Милановацу)

 

____________________________________________________________________________________

 

 

Овчарско-кабларска клисура

То је клисура Западне Мораве, између планина Овчара на јужној и Каблара на северној страни, у Западној Србији. Овде су 1954. године изграђене хидроцентрале Међувршје и Овчар Бања. У клисури се налази бањско лечилиште са сумпоровитом водом од 37,5 степени, која лечи реуматична, нервна и кожна обољења.

Ова клисура се назива и Мала Српска Света Гора, јер су по предању прве манастире подигли монаси са Свете Горе почетком XIV века. Постојећи манастири су, углавном, саграђени у време турске најезде у XVI и XVII веку. Активно је 9 манастира. Од њих 9, четири су конзервирани и заштићени као споменици културе од великог значаја за Србију и то: Никоље, Благовештење, Тројица и Сретење. Припадају рашкој градитељској школи.

 

Чачак

Град у подножју планине Јелице, у долини Западне Мораве, настањен од бронзаног доба. У римско доба био је градско тврђавско насеље, на месту где је касније подигнут средњовековни Градац. Овде је брат Стефана Немање, Страцимир, подигао свој чувени манастир Моравски Градац.

Под садашњим именом помиње се 1405.године. Град је од Турака ослобођен 1815.године.Овде је рођена чувена сликарка Надежда Петровић, као и њен брат писац Растко Петровић.

 

Радовањаски Луг

Карађорђе је након завршетка Првог српског устанка прво избегао у Хабзбуршку монархију, па Русију. Ту је приступио тајној грчкој револуционарној организацији „Хетерија“, која је припремала заједнички устанак балканских народа против Османлијског царства. Карађорђе се тајно, у пратњи посилног Наума Канара, Грка из Мореје (Пелопонез), вратио у Србију 1817. године. Преко свог кума Вујице Вулићевића, потражио је састанак са Милошем Обреновићем, ради договора о акцији против Турака. Милош је на састанку са осталим устаничким старешинама решио да Карађорђе буде убијен, да се не би народ делио између њих двојице. Средином јула 1817. године, на спавању, Карађорђе и Наум су убијени у Радовањском Лугу.

Карађорђева глава је послата султану у Цариград, а њихова огољена тела су сахрањена  100 корака испод колибе испод бреста, који и данас постоји. На том месту су у међуратном периоду Карађорђевићи подигли цркву Захвалницу, у којој се налази  Карађорђева слика, рад Паје Јовановића..

 

Божија правда: Вујица Вулићевић, је полудео, осиротео и умро у највећој беди. Драгић Војкић, код кога се Карађорђе сместио је осиромашио и није имао мушких потомака. Милошу Обреновићу је син Милан умро млад, а Михаило је убијен. Династија Обреновића се 1903. године угасила. У убиству Александра и Драге Обреновић 1903. године је учествовао праунук Наума Канара, потпуковник Мика Наумовић. Том приликом је погинуо. Извршитељ убиства Никола Новаковић је дочекао да му се кћи удави у реци, а син убије. Он сам је скончао од отворених и живих рана.

 

Покајница

Црква брвнара посвећена преносу моштију Светог Николе. Задужбина је Вујице Вулићевића  и кнеза Милоша Обреновића, из 1818. године, у знак покајања због убиства вожда Карађорђа.

 

 

 

 

 

Иконостас је из XIX века. Саграђена је од храстовине, на темељима од ломљеног камена.  Трем са двокрилним вратима јој је дограђен 1880. године У старом дрвеном конаку, у манастирској порти, је музејска поставка о Првом српском  устанку..

 

Копорин

Посвећен преносу моштију светог архиђакона Стефана. Овај манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића и подигнут је почетком XV века. Разаран је, као и многи наши манастири. Обнова је започета 1880. године, али је највећа обнова била после Другог светског рата, када су пронађене мошти, за које се претпоставља да припадају деспоту Стефану Лазаревићу.

Припада Моравској градитељској школи са извесним одступањима. Уместо триконхосне основе, основа храма је правоугаона са апсидом неправилног кружног облика. Над средиштем храма је купола наслоњена на пиластре. Као материјал коришћен је камен, ређе опека, скромне декорације. У доњој зони фреске приказују стојеће фигуре међу којима је и деспот Стефан. Горња зона посвећена је страдању Христовом, а изнад ње је циклус Великих празника. Многе жене нероткиње су после молитви у манастиру остајале трудне и рађале децу. Испод манастира се налази извор Свете Петке.

 

 

Пожаревац

Град у доњем Поморављу, познат по Пожаревачком миру , којим су Аустрија и Венеција окончале рат са Турском 1718. године. Турска је тада изгубила северну Србију, Банат и појас уз Саву.

Повремено је био престоница кнеза Милоша  од 1825. године. Пожаревац је 1862. године био други град по броју становника у Србији.

 

Милена Павловић Барили, је рођена у Пожаревцу 5. новембра 1909.године, као једине дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора.

 

 

 

 

 

 

 

 

Сликарство је студирала у Београду и  Минхену. Своју прву изложбу приредила је у Београду, а потом у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку…Прве стихове објављује 1934. године у једном италијанском часопису. Од 1939.године живи у Америци и као илустратор сарађује са многим часописима: Вог, Гламур…Умире изненада 6. марта 1945. године у Њујорку, после пада са коња. Урна са њеним пеелом похрањена је на гробљу Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, отворена је 1962. године Спомен галерија „Милена Павловић Барили“, у којој се чува око 800 њених уметничких радова.

 

Виминацијум (лат. Viminacium) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 километара од Пожаревца. Римски војни логор и град настао је у I и трајао до почетка VII века.

Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије (Moesie Superior), која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске. Под Хадријаном (117-138) стекао је статус муниципија, града са високим степеном аутономије који подразумева и независну градску управу. За владавине Гордијана  III  (238-244) постаје колонија римских грађана и добија право ковања локалног новца. У оквирима римске управе био је то највећи статус који један град може да досегне. Овде је 211. године Септимије Север прогласио царем свога сина Каракалу. Виминацијум је имао више десетина хиљада становника, док је логор око кога је настао град имао чак 6.000 војника.

Био је седиште епископа у IV веку, а касније добије статус митрополије. Први митрополит Виминацијума који се помиње је митрополит Амант, који је забележен као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде Хуна, под вођством Атиле, град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана I (527-565.) када и митрополија у Вимиинацијуму. Словени на остацима Виминацијума подижу насеље Браничево. У XIX  веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

На овом локалитету су 2009.године пронађени остаци најстаријег мамута (мамутица) у Европи, који је назван Вика. Била је висока четири, дугачка шест метара, а тешка око десет тона.

 

Смедеревска тврђава 

На месту данашњег Смедерева некада је било римско утврђење Ауреус  Монс. Из 1012. године потиче Горња црква, једна од најстаријих сакралних грађевина у Србији. Смедерево је грађено од 1427-1430, као престоница деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), на ушћу Језаве у Дунав. Састоји се од Малог и Великог града. Градио га је Тома Кантакузен, брат деспотице Јерине (Ирине), жене деспота Ђурђа. Површине је 10 хектара. (троугао 550*400*502 метра), са 25 кула, висине преко 20 метара. Зидови су дебљине између 2 и 4 метра. Бедеми су високи преко 10 метара. Падом Смедерева 1459.године означен је пад Србије под Османску власт. Коначно се Смедерево ослободило турске власти 1867. године у време Михаила Обреновића.

golubacka tvr

У јулу 1941. године дошло је до експлозије муниције у којој је погинуло 5000 људи, а тврђава је знатно оштећена.

 

Голубац

Римљани су штитећи северне границе Царства у I веку наше ере, подигли утврђење са обе стране Дунава, на месту данашњег града Голубац, под називом Викус Купе. У њему је око 299. године боравио цар Диоклецијан. У каснијим  временима,  римско утврђење је било у толикој мери порушено да није вредело да се обнавља па је средњовековни Голубачки град подигнут на брежуљку 4 км низводно од данашњег насеља. За сада није сигурно да ли су га подигли Срби, Византинци или Мађари.  О настанку имена града постоји више легенди са сличном садржином. Најпознатија је она која говори о прелепој принцези Голубини која је одбила удварање турског паше.  За казну паша је наредио да се веже за пусту стену која је вирила из воде преко пута града, да се покаје. По томе је и стена на којој је Голубина издахнула и добила име “Баба кај”, што на турском значи “покај се”. Стена је потопљена са изградњом Ђердапске бране. Друга легенда каже да је на овом простору било много голубова, због тога је и голуб симбол града и налази се на грбу општине.

golubacka-tvrdjava-18

 

Према једној легенди, у Шешир кули била је заточена византијска принцеза Јелена, која је због туге и самоће гајила голубове, и по голубу град доби име Голубац.  Име Голубачког града се први пут помиње у угарским повељама из 1335. године, док се у турским писаним изворима помиње 1390. године. Претпоставља се да је град у време Косовске битке био у српским рукама, а после Косовске битке заузео га је Бајазит 1. Крајем XVII  и почетком XVIII  века припада Аустријанцима, а све до 1867. године био је под влашћу Турака. Данас Голубац  има око 12.000 становника.

 

 

Голубачки Град или Голубац је средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја. Налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 км низводно од данашњег насеља. Смештен је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.

GOLUB

Голубац је грађен лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 10 (9+1) куле и две велике колске капије. Куле су касније Турци ојачали отворима за топове и додавањем још једне куле (10.) око 1480. године. Испред града се налази предњи зид (I) који чини спољни зид шанца, a који је вероватно био пун воде јер је повезан са Дунавом који га је вероватно пунио. Град је тешким ланцем повезан са стеном Бабакај (која и данас вири из воде у сред Дунава), тако да је у потпуности контролисао како друмски, тако и речни саобраћај кроз Ђердапску Клисуру. Део тврђаве је потопљен изградњом хидроцентрале «Ђердап».

 

Београд (Калемегдан) је насељен још од палеолита. Прва сачувана стална насеља настала су током неолита, око 4.500г.п.н.е. и то на Калемагдану, Бањици, Чукарици, Жаркову…Током  I века на Калемегдану је поникао римски Сингидунум. Пре Сингидунума и Римљана, овај простор су насељавали дако-мезијска популација, Трибали, Скордисци и Келти. На платоу Београдске тврђаве је била смештена  IV Флавијева легија. У II веку је постао муниципијум, а у III веку колонија (град са пуним римским грађанским правом). До темеља су га 441. године разрушили Хуни, а тек 535.године га обновио Јустинијан. Авари су га освојили 584.године. Под именом Београд се први пут помиње 878.године. Под српску власт први пут долази у време краља Драгутина 1284. године. Он подиже Саборну цркву, са чудотворном иконом Богородице… Коначан изглед тврђави даје деспот Стефан Лазаревић (1403-1427). Из турског времена сачуване су многе капије: Стамбол капија, Мрачна, Водена…У склопу тврђаве је зграда Војног картографског института, саграђена 1923/1924, у којој се данас налази Војни музеј, основан 1878.године, а за публику отворен 1904.године. Опљачкан је у време Првог и Другог светског рата. У парку се налазе скулптуре многих истакнутих стваралаца: Ђура Јакшић, Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Јанко Веселиновић, Алекса Шантић, Стеван Мокрањац…У центру парка је фонтана „ Борба“, рад Симеона Роксандића из 1906.године, а иза ње споменик захвалности Француској из 1930.године, рад Ивана Мештровића, подигнут у знак пријатељства Србије и Француске у Првом светском рату.

 

Најстарија богомоља у Београду је црква Ружица на Калемегдану која је 31. маја 1965. године стављена под заштиту државе.

Биограф деспота Стефана  спомиње цркву Успења Богородице као храм митрополита београдског, која се налазила у саставу истоименог манастира.

У овој цркви је, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди урадио Свети Лука, затим мошти царице Теофане и мошти Свете Петке.

Највећи радови на обнављању цркве обављени су 1937. године, када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је био разорен приликом бомбардовања 1944. године.

Најпознатија улица Београда је Кнез Михајлова, где се налази споменик овом изузетном владару. Споменик је урађен 1882. године.

На њему су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију 1867. године.

На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано: „Кнезу Михаилу М. Обреновићу III Благодарна Србија“.

 

 

 

 

 

Музеј Николе Тесле

Музеј Николе Тесле смештен је у центру Београда, у резиденцијалној вили изграђеној 1929. године, по пројекту знаменитог српског архитекте Драгише Брашована. Зграда је имала разне намене, све до 5. децембра 1952. године, када је одлуком владе ФНР Југославије основан Музеј Николе Тесле.

Muzej_Nikole_Tesle_1_BeogradTesla_colorado_adjusted

 

 

 

 

 

 

 

 

Музејска грађа стигла је у Београд према одлуци америчких судских власти, пошто је за јединог Теслиног наследника проглашен његов нећак, Сава Косановић. По Теслиној жељи, господин Сава Косановић је документацију и личне Теслине предмете пренео у Београд 1951. године.

Музеј је јединствена институција науке и културе у Србији, као и у свету. Једини је музеј који чува оригиналну и личну заоставштину Николе Тесле.

Поседује изузетно вредне колекције:

преко 160.000 оригиналних докумената;
преко 2000 књига и часописа;
преко 1200 историјско-техничких експоната;
преко 1500 фотографија и стаклених фотоплоча оригиналних техничких предмета, инструмената и уредјаја;
преко 1000 планова и цртежа.

Као институција у којој се налази највећа светска збирка докумената о Теслином животу и раду, Музеј Николе Тесле има значајну улогу у пружању информација истраживачима у области историје науке, проналазаштва, патентних права и о пројектима насталим из покрета за очување животне средине и истраживања такозваних чистих извора енергије.

 

Храм Светог Саве

Године 1895, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Због ратова које је водила Србија, са почетка XX века, са пројектом се застало. Изградња храма је коначно започела 15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља.

HRAM SVETOG SAVE1

 

Други светски рат је прекинуо започете радове. Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји. Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби – и исто толико одбијања – дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике. Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама.

Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполе износи 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m. Храм је обложен белим мермером и гранитом.  Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Подизање је трајало месец дана.

zvornikdanas-buduci-izgled-unutrasnjosti-hrama-svetog-save

Храм Светог Саве је највећи српски православни храм, као и највећи православни храм на Балкану.

 

Торањ на Авали

Првобитно пуштен у рад 1965, срушен је у НАТО бомбардовању СР Југославије 29. априла 1999. Првобитни торањ је био  висок 202,87 метра. Обнова торња је почела у фебруару 2007. године. Након обнове у трајању од три године, Авалски торањ, је отворен 21. априла 2010. Торањ има два лифта и ресторан на 119. метру односно видиковац на 122-ом метру висине. Укупна висина торња је 204,57 метра.

AVALSKI TORANJ 1Avala_TV_Tower

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Споменик незнаном јунаку

Споменик Незнаном јунаку на Авали је монументални маузолеј на врху планине Авала на југоистоку Београда (општина Вождовац). Творац овог споменика је  вајар Иван Мештровић. Подигнут је 1938. године. Градњу споменика незнаном јунаку на планини Авала иницирао је краљ Александар I. Споменик је требало да буде меморијал жртвама Првог светског рата. Године исписане на споменику, 1912-1918, означавају да се споменик односи и на погинуле у Балканским ратовима 1912. и 1913. Споменик је саграђен између 1934. и 1938. на месту некадашње средњевековне тврђаве Жрнов. За изградњу је искоришћено 8000 m³ црног јабланичког мермера. Грађевина је пројектована у неокласичном стилу у форми грчког храма. Као инспирацију Мештровић је користио гробницу Кира II у Пасаргаду у Персији. Гроб лежи на пет усправних блокова гранита и окружен је каријатидама које носе кров. Ових осам скулптура симболизују мајке војника и народе и регије Краљевине Југославије. То су: Шумадинка, Панонка-Војвођанка, Црногорка, Косовка, Далматинка, Загорка, Словенка и Македонка.

EKSKURZIJA (2)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Председник Србије овде, на празник Дана државности Србије, 15. фебруара, одаје почаст свим српским војницима погинулим у ратовима.