Историјат школе

       Послератна индустријализација СФРЈ условила је убрзану миграцију из села у град, а тиме нагло смањење броја деце у селима и повећање у градовима. У тадашњем Титовом Ужицу, постојеће три основне школе (“Андрија Ђуровић“, “Душан Јерковић“, “Нада Матић“) нису биле довољне да растерете бројно стање ученика. Због тога су просветни органи у Скупштини општине предложили Подизање “Четврте основне школе“ испод Старог града, на Теразијама, изнад Кремића.

 

На конкурсу за израду пројеката нове школске зграде прихваћено је решење београдског архитекте Михајла Митровића, једног од најпознатијих српских архитеката у свету. Пројекат је израдио Биро за урбанистичко и архитектонско пројектовање Пројекат биро-Београд. Инвеститор радова је била Скупштина орштине Т. Ужице, а извођач радова Грађевинско предузеће “Златибор“. Радови су почели 1. јуна 1964. , а завршени у току техничког прегледа 10. новембра 1965. , изузев блока Ф, фасадних радова и уређења дворишта.

 

У међувремену, док се градила школа, образована је комисија, која је требало да изврши припреме за почетак рада школе. Према њеним одлукама из ОШ „Андрија Ђуровић„ и ОШ „Душан Јерковић„ преузето је по 11 одељења а из ОШ „ Нада Матић„ 16 одељења. Наставници су се опредељивали да пређу у нову школу, учитељи су ишли са својим одељењима, а за онај број радника, који је недостајао расписан је конкурс. Кабинети су били делимично опремљени. На седници СО Т. Ужице од 22. септембра 1965. године донето је Решење о оснивању “Потпуне основне школе“ . На дужности директора школе је именован Василије Николић, наставниик ѕа дужности референта ѕа просвету СО. Прва седница Наставничког већа је одржана 28. октобра 1965. године у Малој сали СО, а прва у новој школској згради је одржана 5. новембра 1965. године.

 

На почетку настава је организована у три смене:

Прва смена: 16 одељења 7, 30-11, 45(12,35)

Друга смена: 16 одељења 13, 45-18, 00(18,50)

Међусмена: 6 одељења 11,00-13,45.

 

Школа је почела са радом 18. новембра 1965. године.

 

Први празник дочекан у новој школи је био пријем пионира на Дан Републике 29. новембра 1965. године.

У јануару 1966. године име школе је промењено у “Четврта основна школа“. Прилаз испред школе и плато су уређени 23. априла 1966. године и том приликом је организована свечаност, којој је присуствовао председник СО Т. Ужице, Петар Антонијевић.

 

Ради ефикаснијег функционисања школе оснивају се током 1966. године:

Синдикална организација, библиотека, ђачка кухиња, Савет родитееа…

Забавиште је почело са радом 19. фебруара 1968. године. Због смањења броја деце, одлучено је да се школа у Волујцу припоји “Четвртој основној школи“, што је реализовано 1. јануара 1970. године.

Фискултурна сала је рађена од априла 1970. до маја 1971. године, а свечано је предата школи на коришћење 25. маја 1971. године. Велику помоћ у њеној изградњи пружила је Ваљаоница бакра.

Одлуком СО од 14. 09. 1976, на предлог Савеза бораца, школа, по други пут, мења назив и то у ОШ „ Браћа Јечменица“. Том приликом Мирослав Протић, вајар из Београда, урадио је бисте Миливоја и Милосава Јечменице, које су постављене испред школе 18. новембра 1976. године.

Од 02. 09. 1976. настава је петодневна и организована у две смене.

 

                    Проширењем насеља у Турици, повећао се број ученика. Због тога је 1984. изграђена четвороразредна школа, која је почела са радом током школске 1984/1985. године. Од 1. јануара 1991. до 1. јануара 1995. одлуком Министарства просвете „ Браћа Јечменица“ су припојене школе у Биосци и Кесеровини.

 

 

У послење три године школа је дотерала свој изглед: учионице су окречене, уведено грејање на гас, уређено и осветљено двориште, покривен већи део школе кровом, сређени су и опемљени кабинети, библиотека. Образовна структура просветног кадра се поправила : преко 95% је факултетски образовано, 80% радника информатички обучено, набављена континуирано савремена наставна средства, прате се образовни такови, уведена је настава информатике.  Наше колеге и ученици наше школе учествују у такмичењима, семинарима, конкурсима. И тако живот иде даље.

 

На крају, захваљујемо се Василију Николићу за помоћ пружену у скупљању потребних података и свим вредним дописивачима Летописа, који који су нам пуно помогли да реконструјишемо главне моменте развоја школе.